Ја нисам имала времена ни да се препаднем, све се тако брзо десило да нисам ни знала шта ме је снашло. Морам да вам испричам како сам ишла на операцију материце, сада се томе смијем јер је баш комично:у нашој болници тада није било ништа па сам све морала да купим, од конца , преко инфузија, катетера, до лијекова.Ујутро у 8 стигла докторица из Београда да ме оперише јер наши то нису радили, а мене нису на вријеме припремили, па онда све на брзину:купи оне боце за инфузију, тражи конац, игле и све друго што треба за операцију. Потрпасмо то у неке кесе и трком у операциону салу! А операциона сала је на сасвим другом крају болнице, у посљедњој згради у низу. Саставила нека киша, а ја са оним кесама трчим, са мном медицинска сестра која ме пожурује, па, забога, докторица чека...И тако сва задихана стигох пред салу, скинуше ме и огрнуше онако ко од мајке рођену неким провидним огртачом и проведоше у салу,под нож. Касније, кад сам се пробудила у интензивној њези, видим да сви који иду на операцију пролазе поред интензивне, онако голи, у тим провидним огртачима, па сконтам да су и мене сви болесници видјели у том издању, и у свој оној муци послије операције кад ти је оно "богу душу, бог је неће", почнем да се смијем ко суманута. Тако да тад нисам имала времена да мислим на страх и да се препадам, страх је наступио тек касније,кад сам постала свјесна свега и док сам чекала резултате. И сада, пред контролу треба ми неколико дана психичке припреме, али гурам, воља за животом на крају превлада све муке и страхове.
