O problemu poremecaja ishrane kod nas se vrlo malo zna.Porazavajuce je sto postoji samo jedna drzavna ustanova koja se ozbiljno bavi ovim problemom,kao i to koliko su slepi i nezainteresovani ljudi kojima je duznost da se edukuju vezano za ovaj ozbiljan problem-roditelji,pedijatri i ostali.Ljudi su skloni osudama i plitkoumnim komentarima tipa-vi ste glupace koje zele da izgledaju kao foto modeli ili-zasto si tako iskompleksirana..da hoces mogla bi normalno da zivis-kao da je poremecaj ishrane neciji izbor,stil zivota.Pa,ljudi ne bi bio u klasifikaciji mentalnih poremecaja da je to tako naivno.I ne,ja ne zelim da izgledam kao foto model,niti me to u zivotu interesuje,nisam glupa,povrsna i znam da ima mil bitnijih stvari na ovom svetu od kilaze,ali..Opterecenost kilazom je samo povrsinski sloj ispod koga se kriju strah od odrastanja,odgovornosti,gubitka kontrole,sopstvene seksuanosti,suocavanja s teskim i mucnim sadrzajima koje nosimo u sebi i takodje,to je na jedan patoloski nacin pokusaj separacije od majke..Znam da svuda ima zapocetih diskusija na ovu temu,ali iz nekog razloga,one ubrzo zamru!Volela bih da se okupimo ovde i podelimo svoja iskustva,budemo podrska jedni drugima,da se u diskusiju ukljuce i roditelji obolelih.Takodje,da se jave i devojke/mladici koji jos uvek nisu potrazili strucnu pomoc,jer bih od srca zelela da im predocim rizike ne lecenja poremecaja ishrane i preporucim adekvatnu ustanovu i strucnjaka.Veliki pozdrav 

...nije bila poenta da ja pricam o sebi..ja imam adekvatnu pomoc i uvid u svoje stanje..samo sam zelela da se ljudi koje ova tema zanima (ako ih ima?!),kao i oni koje pogadja ukljuce u diskusiju,podele svoja iskustva,budu podrska jedni drugima u borbi protiv poremecaja ishrane.Naravno,svaki savet i pomoc su dobrodosli,ali to nikako ne moze zameniti strucnu pomoc,koju treba potraziti STO PRE,forumi i sl su samo dodatna potpora.Za ovu temu bi zaista malo vise trebalo da se zainteresuju pedijatri,psiholozi,pedagozi jer je porazavajuce koliko malo znaju o tome.

Nazalost kod nas se uopste ne poklanja paznja ovoj bolesti,da kazem bolesti jer to je dijagnoza i leci se. Tesko,ali se leci. U svetu se mnogo radi na ovome,cak postoje i klinike koje se bave iskljucivo ovim poremecajima. A kod nas kad kazes imam poremecaj ishrane oni upru prstom u tebe i smeju se jer misle da to radis namerno,budale. Mediji bi kao i za sve drugo sto je zapostavljeno trebali malo vise da informisu ljude,kao i prosveta,jer koliko znam najveci procenat "obolelih" je u srednjoj skoli

Inače ne volim da govorim puno o tome, ali sam pre 4 godine recimo "preživela" verovatno neki blaži oblik bulimije (jer da je bio teži, bilo bi mi i mnogo teže da se izvučem).. Kao i svaka tinejdžerka u razvoju i sa viškom kilograma u tome sam nalazila "izlaz" i "ravnotežu" izmedju uživanja u hrani i želje da to ne utiče na broj farmerica koji nosim... U početku nisam bila svesna šta ja zapravo radim, pa mi je ubrzo prešlo u "naviku" da posećujem kupatilo nakon obroka, uglavnom posle ručka... Iako sam bila dobro informisana o posledicama koje to može da izazove, oglušivala sam se o njih... Na kraju mi je nekako velika snaga volje pomogla da odlučim da prestanem sa tim.. Ni sama ne znam kako... I dan danas mi je neprijatno da pričam o tome, pa zbog toga i vrlo malo ljudi iz mog okruženja zna za to.. Još uvek nisam prevazišla iskompleksiranost zbog svog izgleda, ali vremenom postajem pametnija. Ljude ubija rak, dijabetes, srčane mane... Ako sam već zdrava, zbog čega bih onda težila da se svesno razbolim! Ja sam takva kakva sam! Kome se ne svidjam neka okrene glavu! Oni kojima je do mene stalo, umeju da cene moje osobine i postaje mi svejedno da li će i šta će neko reći o meni.. I što je verovatno najvažnije - postajem i sama svesna svojih vrlina! Polako prestajem da gledam sebe u izvrnutom ogledalu i da na sebi pronalazim samo mane!

Hvala. Slažem se sa svim što kažeš, ali nekako mi se čini da se ipak nesvesno svesno upada u to (ako razumeš šta hoću da kažem  ). Meni je hrana i danas najdraža "uteha" i taj poriv ne mogu uvek da kontrolišem - jedem kad sam nervozna, jedem kad mi je dosadno, jedem kad sam neraspoložna... a posle se osećam još gore ali za razliku od pre sada zaista ne želim da dozvolim sebi da se vratim na staro, iako nekad zaista padam u "krizu"...  a onda mi dolaze periodi kada danima ne mogu ništa da jedem, već silom nateram sebe barem jednom dnevno da pojedem nešto zato što znam da moram da jedem... i tako u krug... U mom slučaju (a pretpostavljam i u većini drugih) problem je emotivna nesigurnost i nestabilnost. Zato sam i "zadala sebi zadatak" da posebno ovu godinu posvetim sebi - da se izborim sa unutrašnjim demonima, promenim stvari koje ne valjaju, usavršim se u nečemu, dam svoj maksimum na fakultetu... Svakog dana zapisujem svoje misli mada i nije baš "klasičan" dnevnik... Videću dokle će me sve to odvesti, ali sam čvrsto rešila da budem što bolja SAMOJ SEBI.. Iako često umem da posrnem... Ali ne želim da živim u mraku.. iako još uvek tapkam u mračnom tunelu, ako na njegovom kraju ne ugledam svetlost, upaliću je sama! 
Navijam za tebe, Lena, da se odupreš tome i pobediš u borbi za svoj život! Reši se stega koje te guše, posveti se sebi i udovoljavaj sebi - u drugim stvarima. Ne vraćaj se u te vode! Samim tim što se usudjuješ da javno govoriš o tome, pokazuješ da imaš snage da izdržiš u tome! Dobro je uvek imati podršku drugih, ali moraš da budeš samoj sebi najveća podrška! Jedina osoba koja je stalno sa tobom i kada si srećna i kada si tužna jesi TI SAMA! Dozvoli toj osobi da iskusi život koji se krije napolju bez straha od prošlosti. Verujem ti kada kažeš da nisi glupa niti površna, dozvoli ljudima da te upoznaju kakva jesi. Oni koji nas posmatraju samo kroz to koliko kilograma imamo, koji broj garderobe nosimo, da li nosimo markiranu garderobu i slično, nisu vredni da se zadržavaju dugo u našem životu. A sigurna sam da ima ljudi koji te cene baš zbog toga kakva si osoba! Ali kada ostaneš sama (i nekad skineš masku koju nosiš pred ljudima) moraš da se sa osmehom suočiš sa osobom koja ti uzvraća osmeh iz ogledala i da je VOLIŠ!
Izvini ako sam te ugušila ovim mojim "kratkim" odgovorom! Želim ti sve najbolje! :*

Chupka-naravno da me nisi ugusila  !Hvala ti!Verujem da ces uspeti,cinis se kao jaka i samosvesna devojka,navijam i ja za tebe iz sve snage

...Ovaj forum je mrtav

Obaveze i problemi su cudo...... 

Inače ne volim da govorim puno o tome, ali sam pre 4 godine recimo "preživela" verovatno neki blaži oblik bulimije (jer da je bio teži, bilo bi mi i mnogo teže da se izvučem).. Kao i svaka tinejdžerka u razvoju i sa viškom kilograma u tome sam nalazila "izlaz" i "ravnotežu" izmedju uživanja u hrani i želje da to ne utiče na broj farmerica koji nosim... U početku nisam bila svesna šta ja zapravo radim, pa mi je ubrzo prešlo u "naviku" da posećujem kupatilo nakon obroka, uglavnom posle ručka... Iako sam bila dobro informisana o posledicama koje to može da izazove, oglušivala sam se o njih... Na kraju mi je nekako velika snaga volje pomogla da odlučim da prestanem sa tim.. Ni sama ne znam kako... I dan danas mi je neprijatno da pričam o tome, pa zbog toga i vrlo malo ljudi iz mog okruženja zna za to.. Još uvek nisam prevazišla iskompleksiranost zbog svog izgleda, ali vremenom postajem pametnija. Ljude ubija rak, dijabetes, srčane mane... Ako sam već zdrava, zbog čega bih onda težila da se svesno razbolim! Ja sam takva kakva sam! Kome se ne svidjam neka okrene glavu! Oni kojima je do mene stalo, umeju da cene moje osobine i postaje mi svejedno da li će i šta će neko reći o meni.. I što je verovatno najvažnije - postajem i sama svesna svojih vrlina! Polako prestajem da gledam sebe u izvrnutom ogledalu i da na sebi pronalazim samo mane!

Svaka ti cast.....
Sama sebi najvaznija......a sta ce drugi reciii...pa nek kazu...ima svako svoje misljenje al to ne treba da te brine....

Nema na cemu....
sad videh da imas 20 godina-najlepse godine i uzivaj u njima
kao sto si rekla zli jezici nas prate u zivotu,samo ih treba zaobici
verujem da nije lako boriti se i nositi sa bulimijom,a pogotovo priznati i shvatiti neke stvari...stvarno ti se divim   

Ima li koga ??Sve mi ide nizbrdo.Nadam se da ce se naci neko ko ce ovo procitati i preporuciti mi na osnovu svog iskustva  dobrog psihijatra,a da nije iz  KBC Misovic(nemam lose misljenje o toj ustanovi,naprotiv,ali iz odredjenih razloga ne mogu vise tamo da se lecim).
Gde su devojke s poremecajem ishrane,a nazalost znam da ih ima mnogo??Pisite..Neko sa lepim vestima o izlecenju?Pozdrav

Hvala ti,to znacu jednako kao i strucnost,ako ne i vise   ,ali nemam sta novo da kazem,muka mi je od samosazaljenja.Kako si ti,dugo nisam dolazila na forum?