Moj brat je poginuo pre dve godine,kada se vracao kolima iz Beograda za Banja Luku sa diplomom pravnog fakulteta da obraduje mog tatu koji je to jako zeleo.Mnogo su se mucili da skolu Marka,i bili neizmerno srecni jer je on u tome uspeo.Nije sto je moj brat,ja ih imam kuci jos dvojicu,a za njih nikada to ne bih mogla iskreno da kazem ono sto za njega mogu mirne duse-bio je andjeo na zemlji.Dobar,posten,vredan,pametan.On i ja smo uvek bili najvise vezani jedno za drugo,bio je moj oslonac za sve teske stvari u zivotu,moja podrska,osoba kojoj sam sve mogla da kazem i koja je uvek bila na mojoj strani,sto se kaze bio je moje drugo ja i jedina osoba za koju sam mogla da stavim ruku u vatru u bilo koje doba dana i noci.
Nakon sto su mi saopstili vesti,bila sam u soku dva dana.Jedino mi je zao sto se ne secam gotovo nicega,ne secam se ni sahrane,ni primanja saucesca jer sam svo vreme bila pod sedativima,jedino se secam trenutka kada su ga doneli u kovcegu,i tada sam tek shvatila sta se zapravo desilo.Prvo me je spopala histerija,vristala sam i plakala i proklinjala Bog i sve svece sto su mi uzeli brata,a onda su mi dali izuzetno jake inekcije za smirenje tako da sam samo polovinom bila svesna dogadjaja koji su usledili,a situaciju je jos vise otezavalo sto sam bila u drugom mesecu trudnoce.
Kasnije su mi svi pricali da sam na sahrani stajala mirno kao mumija,bukvalno nesvesna svega oko sebe,i verovatno je to bolje jer sam sigurna da bih poludela od bola da sam morala da se oprastam od njega tada.To je neprebolna rana,uvek ce biti tesko ziveti bez nekoga ko vam je znacio vise od zivota,ali shvatila sam da moram dalje,za ljubav deteta u meni,moje brace i moje sestre,mojih roditelja i ostalih ljudi koje volim.
