Kakav je vas odnos prema osobama koje su psihicki bolesne,
trudite li se da takvima pomognete,.. Jer je njima najpotrebnije drustvo,
osecaj da su prihvaceni, a ne odbaceni.
Ako je neko vama blizak mozda imao problem ove vrste,
kako ste se s tim suocavali i da li su stvarno geni krivi za razvoj bolesti
ili samo teska zivotna prica (problemi u porodici, traume koje se nose iz ranog detinjstva) ?!

Definitivno je u pitanju genetika!To nije steceno,vec urodjeno!Ne mora da bude nasledje od
roditelja,vec ko zna koje kolen.Kada ce se nasledjena bolest aktivirati/rano detinj.pubertet.../zavisi od mnogo faktora.Ja poznajem nekoliko njih sa tim problemima.
Dodjem im kao melem na ranu!Samo treba strpljenje,istinsko razumevanje,pokazati im
da ih uvazavas,da ne mislis da povremeno odlepe...Dodje tu i do smeha,prodje ih lujka!
Ja sam veliki altruista,maximalno cu pomoci sve sto je u mojoj moci!Pogotovu danas,kada su
ljudi u bedaku,stresovima,kada je malo pravih prijatelja,kada svako gleda sebe i svoje
probleme...

Sa njima stvarno treba umeti,tesko je,ali ako redovno uzimaju terapiju mirni su i potpuno normalni.to je ono sto sam videla kod drugarice kojoj je rodjak psih.bol.porodica je stalno u strahu ali se ophode pazljivo pa je ok.al ne znam kako je tamo u institucijama svaka cast onima koji rade tamo.kaze mi komsinica koja je med.sestra u Kovinu da oni kad idu u vizitu daju po kutiju cigara dvojici najkrupnijih pacijenata i oni ih brane od onih nasrtljivih,strasno.