Pa otprilike, ili sam svaki strah potisnula. Naravno, ponekad me uhvati kao neka jeza pri pomisli da bi se mama (daleko bilo) mogla razboleti, a da ja ne mogu nista jer nemam kome da se obratim od familije za pomoc, niti imam stalan posao da mogu da joj obezbedim neku negu kako bi trebalo. Prihodi koje imam su nestabilni, imamo i neke dugove, ja radim kad nesto nadjem povremeno, a u familiji je bilo svacega od sudskih sporova do krajnjih neprijateljstava. Posto smo ja i mama same, ona je zbog posla cesto menjala mesto boravka pa smo imale cak 20 selidbi (nekih se vise ni ne secam, bila sam mala). U emotivnom zivotu tek uzasi, tako da... cega vise da se plasim? Ranije dok nisam mogla nigde da otputujem jer nije bilo mogucnosti ni novca tek to je bio uzas, sada uspem da skupim za to, i tako se malo psihicki oporavim kad negde odem. Ali, bolje da ne ureknem ,pa da opet nesto krene lose.Jedino mi bude nekako zao jer mi se ponekad cini da vise nemam emocija.
