Ja imam 24 godine,a mog muža poznajem 17
Od prvog razreda osnovne škole počeli smo naše druženje,i zajedno odbolovali prve ljubavi,prva tuge...Uvek smo jedno drugo zvali BATO i SEKA,spavali jedno kod drugog,bukvalno više sam bila vezana za njega nego za mog rođenog brata.Međutim,kada sam ja imala prvu ozbiljniju vezu,on je počeo da se distancira od mene,slabo se javljao,izmišljao izgovore kada bih ga pitala da se vidimo,a mom dečku našao je hiljadu i jednu manu,i uporno odbijao bilo kakav pokušaj da se sa njim zbliži.Noć kada sam sa njim raskinula,bila sam u užasnom stanju,i naravno zvala mog Mirka da me teši,tu noć me je prvi put poljubio.Međutim,ja glupača,koja sam uvek kasno shvatila,bila sam ubeđena da prema njemu ne osećam ništa više od prijateljstva,i to sam mu u rekla.On je onda rekao da me voli,i da ne može i ne želi više da mi bude drug,i to je ličilo na kraj našeg prijateljstva.Tek tada sam primetila koliko mi nedostaje,ali ne kao drug,već koliko mi nedostaje njegov smeh,njegov glas,njegovi zagrljaji...Kada sam ga videla sa devojkom,odlepila sam od ljubomore,i imala sam tada dve opcije-da odustanem ili da se borim za njega.Srećom,odabrala sam ovu drugu,i naša ljubav je pobedila.Samo je malo zeznuto što se znamo toliko dobro,pa jednostavno ne možemo da imamo ama baš nijednu tajnu
