Mislite li da im se posvećuje dovoljno pažnje kao i zdravoj deci? Koliko su uslovi za njihovo staranje i školovanje dobri i organizovani kod nas? Slažete li se sa predlogom Ministarstva da u svako odeljenje zdrave dece bude po dvoje dece sa blažim posebnim potrebama? U decu sa posebnim potrebama ne spadaju samo deca sa Daunovim sindromom nego i drugi poromećaji u rastu i razvoju što ih svrstava u posebne potrebe.

Veco potpuno se slazem,na zalost situacija je kod nas uzasna sto se toga tice,sramota,i to su deca kao i svaka druga a kod nas se u takvim situacijama deca razvrstavaju.    Poludim na to,uzas.

ja sam isto radila sa takvom decom i sve to stoji i oni nemaju institucije u kojima bi bili sa sebi slicnima,jer ova varijanta da se ukljuce u normalna odeljenja nije dobra...najpre zato sto deca sa raznim sindromima cesto su i mentalno zaostala i ne mogu da idu u rang sa vrsnjacima jer ne mogu na primer da resavaju iste zadatke,razumeju iste tekstove...a s druge strane bi se oni pored normalne dece osecali kao manje vazni i kada bi shvatili da koliko god da se trude ne mogu da postignu isto sto i njihovi vrsnjaci to bi jos gore uticalo na njih...zato je svakako bolje da budu sa sebi slicnima u posebnim skolama sa odgovarajucim uciteljima i starateljima medjutim toga nazalost kod nas nema ili ih ima jako malo...

Vidim da ova teska tema nije ovde zazivela. Moja sestra od tetke ima decaka sa slabom retardacijom i prosle godine je nekako krenuo u normalnu skolu uz primenu inkluzije, koja je tek sa ovim novim zakonom o osnovnom skolstvu ozakonjena,ali opet kaskamo za svetom a ne samo za svetom nego i za BiH i Crnom Gorom. Naime tamo takva deca u skoli imaju tzv. asistenta , to je vecinom neki mladi ucitelj koji sedi sa detetom u klupi i pomaze mu , posto uciteljica pri danasnjem tempu stvarno nema vremena. Taj asistent svakako normalno prima platu. Ovde u Srbiji postoji mogucnost da dete ima asistenta ali ga roditelji moraju sami naci i sami i placati. Stalno se vadimo na siromastvo, pa zar su CG i BiH bogatije od nas. Pouzdano znam da iz inostranstva za inkluziju u Srbiju dolaze ogromna sredstva ali 70% se raskrade. Ovoga sam se setila posto mi sutra decak dolazi u goste , dolazi na pregled kod psihologa u Beograd. Mozete misliti da u njegovom gradu ne postoji ni jedan psiholog koji bi se bavio takvom decom i onda mora da dolazi u Beograd ali i to moze jako retko, posto treba dobiti uput. Eto malo sam sebi olaksala dusu, ove stvari me jako nerviraju.

ja bih mogla jer sam odrasla sa jednim dečkom koji ima retku bolest okoštavanja mišića zove se FOP(fibrodysplasia ossificans progressiva )ljudi malo znaju o ovoj bolesti jer u Srbiji ima svega dvoje obolelih od nje.U početku se pojavljuju mala okoštavanja,pa sve više dok se na kraju ne stvori dupli skelet i osoba ostane zarobljena u jednom položaju.
Jako je tužno koliko su naši lekari nezainteresovani za retke slučajeve kao što je on,jer je nailazio na mnoge diskriminacije u socijalnoj službi,školi,lečenju...Još uvek mi neumemo da postupamo prema tim ljudima kako zaslužuju,mi se mnogo družimo,on prihvata svoje stanje i jako je pozitivan i pun života,mnogo sam naučila od njega.

za zainteresovane :http://www.ifopa.org/

Vidjela sam temu ali sam je izbjegavala jer je jako bolna...moja najbolja prijateljica koju stvarno volim kao sestru imala je sina koji je imao tezak oblik cerebralne paralize i umro je u svojoj 13 godini...uh...stvarno je bolno pricati o tome,  ne mogu da ne placem. Ne znam, on je u meni izazivao nekakvu posebnu njeznost, pogled na njega, ta njegova nemoc i sad me srce boli kad se sjetim njegovih ociju...

U okviru moje osnovne skole postoji takozvana specijalna skola za decu sa posebnim potrebama. S jedne strane dobro je da se takva deca ukljuce u obicna odeljenja, a s druge strane, posto su mnoga deca mentalno ostecena, plasim se da bi mogla da budu ismevana od strane vrsnjaka i to bi im stvorilo samo dodatne komplekse (imala sam priliku da kao mala u skoli vidim ismevanje i maltretiranje takve dece u toku skolskog odmora). Tako da nisam sigurna sta bi bilo najbolje za njih.

"Dete je uvek dete, da ga volite i razumete"! Pa tako i deca sa pp. Nadam se da cemo se uvodjenjem obavezne inkluzije, bar za jedan promil pribliziti naprednijim zemljama, gde zivot ljudi sa pp izgleda mnogo jednostavnije i drugacije nego kod nas.